Pozdrav unima doma

Putuj sada pismo moje u krajeve draga naše
pozdravi mi svu rodbinu i matere, ke se plaše
Pozdravi me sve kružere i glavice lipe moje,
pozdravi mi sve vršnjake, ki se sada za nas boje.

Pozdravi mi male doce, i škaljave trudne njive,
i divojke po balkunih, i njihove oči žive.
Pozdravi mi sve kantune i kamenje od gromače,
i zazibaj svaku zipku di kakovo dite plače.

Pozdravi mi sve težake, naše starce i mladiće,
svima reči:  pokle zime vajka dojde pramaliće.
Sve je naše priko mora, kadigod su trde ruke,
sve je naše po svoj zemlji, ča ima kakove muke.

Pozdravi mi tihe drage i po pustih stranah pute,
samo kad na njih pomislin, oči mi se već zamute.
Ma kuraja, lipi moji, ne dajte se sebi znati,
da ne gleda tuje oko, kako vaše srce pati.

Greetings to home

Go letter now to my dear land,
Greet my family and my caring mother,
Greet my neighbours and the pretty girls,
Greet all my peers, who are now fighting for us.

Greet the small valleys, the strong growing earth,
The girls on balconies, with their lovely eyes.
Greet our meeting places, the stone piles in the fields
Rock every cradle where a child is crying.

Greet all heavy workers, young and old,
Tell them that after winter comes  spring,
Greet all gone abroad, wherever with calloused hands
They toil all the world over.

Greet the gentle bays, all the small paths,
When I think of them my eyes mist over,
Courage, my dear, let not others know
Nor foreign eyes see the suffering of your heart.

Oj pramaliće,
kako je lipo, kad počne nicati cviće,
kad počne pupati grabar, jasen i drinak,
a šparoge niču iz stine.
Koruna se zgusne, arija lipo zadaje,
nebo je modro i svitlo, vitar mek i tepa.

Kako je lipo kad počnu se štrkati ovce,
kad mrtve strane ožive od pisme pastirske,
kad vrganj zaore brazdu i prospe se zemlja crljena,
prhka, mokra i tepla pokrije plodno sime.

Zvona veselije zvone, kanti veselije poju,
sve ča je teško je lagnje, nade su jače od tuge.
Delo će spuniti dane, noći vreda prolaze.
Trdi žuljavi dlani govore, da život je dobar.

Ribari s pipon u zubi već pletu mriže.
Barke su jopet u moru, ćapi ribe će dojti u dragu,
kroki stegnuti rebra, more osoliti lice,
kašete menul i škombar nažuljiti rame.

Oj, kako je lipo, tamo u istarskoj sragi, pramaliće. 

Jugo

Čuda lit već nisan pravo jugo čuja.
kako vrta i kuha u moru,
kako šviče i mlati i vlada,
valja vale visoke ka goru.
podlokiva skase i mulje spod grada.
A ja bin se rada po jugu na more vrnuja.

Po jugu je more sasvin drugače.
ni milo, ni glatko.
ne smije se slatko
svaken noven poznancu.
Po jugu more grmi. mlati i plače,
tuče po bandah, priko brodi skače.
Oj, udri more, i šumi sve jače,
pivaj tužnu pismu, meni izagnancu.

Kad tako prid zimu, more, si puno jada.
sve biži od tebe.
Ni viditi nideri gospodske kostime.
ni fine kapeline.
Sve ča je prisno, slabo i prez srca,
sad od tebe zebe.
I kad drivo od jarboli i pinuni puca
samo junaki. kin delo ni parada,
biju se s tobon. prez straha od vitra, dažda i grada.

Sve su jahte se skrile, svih je športisti nestalo,
plaže su prazne. pusto i golo je žalo.
Sad samo putuju mornarske bracere.
mučno prolaze kroz dažde I nevere.
Za malo palente. za ridak šoldin.
rišaju na jugo, podnose grbin.

Kad jugo zakuha. more grede sve bliže,
visoko se diže. sve do vrtli dosiže.
i meni postaje draže i milije.
kad šumi prez mira. i daž po njen lije.
Kraj mora, i na moru ostaju tad samo njegovi
i ja bin rad biti sad s ocon na provi.
da čujen mu glas, kako zapovida i psuje.
Lip je život samo ontar. kad se prez straha žrtvuje.

Sparoge

Svako pramalie
budi stare paroine.
U koruni. po oblogih. ispod stine.
kadi nie poljsko cvie.
diu se nove paroge.
I digod su stare ile.
probijaju glave. meke. zelene i bile.

Uza more gren i paroge beren.
Draa mi grebe ruke.
glog i smrika bodu prste.
I dokle kroz kupine i grme
naberen malu ruicu.
ruke su mi izbodene i rne.
nagripane i krvave.

Ma svaki put a se od krvi koa zacrleni.
kroz tilo prolazi milinja.
l sve a mi ruke postaju rnije i trlje.
ja vie znan da san blie materi
i blie zemlji.

Pastirica

Oblaan je dan, ja mislin na nas kraj,
pak njeje dvore vidin i mali grabov gaj.
A ispod dvora dragu. na drugen boku put,
na kraju puta mulj. u more pritisnut.

Iz dvora gredu ovce. na prazu zvono zvoni,
sve skau po kamenju, da kalj i prlj se roni.
Sad sva iroka draga sve jenu pismu piva.
a gora priko mora na pismu se odziva.

Pastirica na vas glas to svoju sriu sanja
i dane od Ijubavi i vrime udavanja.
Za svog mladia piva, a srce njoj ubea,
kad malo ponaraste. kad mlada bude vea.

Sva draga se odziva, potiho umi more,
bruda pusta uti nad moren u po gore,
i sunce ve se diglo, splet kose njoj bukiva,
pak daje ubeanje, na sve a mlada sniva.

Jena ljubav

Vajk san u strahu bija,
kad san ti blizu prolazija.
Prazne su brente skakale na tvojen tovaru,
roče su roštale po trdoj sedlenici r
u uskoj ulici, zmež gustih korun.
Nlkad se nismo u oči pogledali
i samoga Boga smo vreda si nazvali,
pak zajno se minuli.
Kraljevski se klatilo s tobon tvoje sukneno krilo.
ruke su ti igrale držeći pletilo.

Jutro za jutro smo tako se stajali, prija suncaistoka,
ti si po vodu na vrutak hodiia, a ja san dohaza iz boka.
Vesla san drža u rukah svu noć i sad san pod ribon sprignut.
budi prez straha, ne cu ja oži gori podignut,
i ne ćeš od mene čuti druge beside,
nego jutarnji pozdrav.

Nikad ti nisan zapiva pod tvojin balkunon,
cviće i facolić mi mlada nisi slala,
i znaka, da znaš za me ti mi nisi dala.
Nikad se mi ne ćemo pokriti s jednin lancunon.

Naša ljubav je bila prez glasa, kako puti u zoru,
kako tvoje delo u vrtlih i moje muke na moru.
Potiho sama se gasila, u spomenu stala je tiha,
lipa ljubav je prez riči, slatka ljubav je prez griha.

Ognjište

Znaš, divojko, ča je uni stari unuku povida:
kad mlad san bija
i tvoju babu volija,
isprtija bin se na uliku visoku,
da njoj sve uko kuće iman vajk na oku
i da priko krovi od cripa crlenega
vidin dim iz dimnjaka njejega.
To je bila starova besida.

Te noći bozicne u tvoje san selo koraca,
pusti su bili puti, tihe kružere i placa.
A ja san hodija misleći na tvoj dom,
na kuću, vrtle i teze, na lisu od dvora,
i kako se sprid tvoje kuće vidi sva širina mora,
a ja nikad više u životu svom
ne ću imati ni lise, ni dvora, ni pravega dela
i samo ću biti putnik, ovako sam, zmež grada i tvojega sela.

Te noći san, mlada, na tvojen ognjištu sidija,
na njemu je veliki cok pomalo praska i gorija,
od ruk do ruk je hodila bukaleta,
sva su usta bižala na smih,
a ja san se 8pominja svoga suknenog koreta
i u usih mi zvonija kanat i smih,
od svitlih mladih dani.
Želija san biti vajk tako mež vami,
a zna san, da već dvajset lit
uzalud me staro ognjiste nazad mami.

Ti ne znaš i ne ćeš nikad doznati
kako misli bole'
kako niš na svitu ne more biti uno ča je mati
i kako z ognjišten mi izgubimo sve.

Sad san daleko. gren kroz grad, izgubljen i sam, po zimi
ma vajk kroz san gledan di se po jugu na tvojen ognjištu dimi.
I da je ovode kakova ulika do neba velika
prtija bin se na vrh. da vidin krov našega zvonika
da čujen kako zvono u podne pozdrav Ijudon raznosi
i vidin kako vitar dim iz tvoje kuće nosi.

Zornice

S prvi petehi je mati ustala,
za žrvne je pošla, dvi ure je mlila,
žrvan prid zoru je našu seljačku pismu piva,
pismu za pot ki i po zimi težaka obliva.

Sve selo se diže u mraku,
ognji se lože, ledeno drivo se pari i črči,
čuju se glasi ljudi i žen i bura kroz ulike puše,
na ognjištih gore male sviće na stinj, kakono dobre duse.

Po putih za crikvu se miču divojke i dica,
noć je ledena uzad njih, mučan dan je prid njima.
stumig je prazan, na tašte je svaki čovik i dobar i tih.
na zornicu gre se u miru, ne čuje se kanat ni smih.

U crikvi je lipo, kad z mraka se ujde na svitlo,
sure se stari koreti i modrne z panon crlenin.
Sad te pisme početi za pravu božju službenicu.
a oči mladića iz kora te najti malu Mariju i Katicu.

Pokle će biti kušelj na ognjištu i tepla palenta.
Beside su kratke, zaš dan je mali, a dela je čuda:
triba ovce izgnati i driva nasići, u brajdah jame kopati.
zima gre trda, triba za blago ča parićati.

Velika srida
Usipu Buiću

Mokro je i mrzlo, probija sve do kosti,
pomalo daždi i sve je puno vode, sniga i blata,
moravske ostre zime do guta imamo dosti,
u hiži prez ognja sidimo nas dva pustosvata.

Govore da već je proliće, ma nan je zima u duši.
Ki zna. kako je tamo, di more bije litice,
di stara baba lonce zida od gnjile i na podu pod krovom hi suši.
ma, su li već tamo lihe zelene i pupe puštile mladice.

Ljudi misle danas na crikvu. Tamo su črni oltari.
Na zvoniku prid njon će zadnje zvono zvoniti.
Većer u crikvu će dojti svo selo, mladi i stari,
naše matere tamo za nas te Boga moliti.

U koru te sisti pivači, dugi te psalmi se vući,
zvonari te sviće utrnuti do zadnje, jenu po jenu.
Pak ce i zadnja se skriti i dica te banke potući
i više od jedan prut će udriti staru kakovu ženu.

Batiškur već je gotov. Noć je u selu i bura,
divojke gube se po puti, za njima uženje se tišću,
pune su ulice tamo kud grede lipa kakova cura,
dupli Vazan je za mlade, neka se Ijube i stišću.

Po hižah ognji gore, još se prede i plete
i kuju ženidbe i piri. do nike kasne dobe.
Oj. da nan je sada tamo. u ove dane svitle 1 svete.
popiti buka vina iz naše stare konobe.

Muka Božja

U maloj crikvi matere božje u našem selu
čuda mater na velike petke plačuć je stalo,
čuda mladići s koreti. z rukami kako lopate
Bogu su virno svidočili, kako se vavik još pate
posvuda svi božji sini.

Tamo u maloj crikvi. u domovini
svi smo mi znali da muka Božja je prava,
da svaken težaku mora se privisiti glava;
muka velikega petka je naša svagdašnja muka.
zato je pivaju složno glasi našega puka.

Tamo u velikin gradin, u Notre Dame na Seini
u rimsken Sveten Petru. u kõlnskoj crikvi na Rajni
samo smo gledali kvadre. pope, ornate i zide.
ma oci tamo nikad ni puka ni Boga ne vide.
Bog se je zmaka iz crikve i poša je mež težake
da š njima propet bude kod nove prilike svake.

I uvo lito ne će ga biti u pariškoj Notre Dami
zašto ga sada propinju popj jopet.
tamo na Gvadarami.

Veliki petak

U luki je bilo živo svu noć, ribari su se ledili,
stare su kostl u moru močili, u starih koretl u štivi su stali.
Velika barka se zibala, oni su pripovidali,
kako su prija prid svece više menul lovili.

Mlaži i lagnji po škračah su hitali špage.
Za grunja je svaki u srcu noćas molija Boga,
grunj na špagu segutra bi dosta čovika pomoga.
ki skase po tmici priskače od drage do drage.

U jutro. po videlu se dili konjuš, riba se meće na kupe.
Najveću škrpinu u kraj, nju te skupno darovati.
Sve drugo ča je bolje po selu se nosi prodati.
Tako te dici za svece moći ča da ukupe.

Prid večer je trata jopet u moru na široko kalana,
poteže se s mukon na sriću, lipo šuri šuraju,
kako u pršišijonu u redu miču se h kraju.
Vali šapću molitvu za muku svetega dana.

U noći ce biti svitlo u selu, kako nikad u litu,
na svaken balkunu male te sviće goriti.
I Bog će projti zmež hiž, svi te na vas glas moliti
za bo]ju sriću Ijudon. ki se muče na svitu.

Ruke črne od zemlje i od matike na čvore
junački dižu propelo, Isusa prikazuju selu.
I dlani trdi od vesla, blagosloveni u trudnen delu,
visoko nose duplire, kako da s nebon govore.

Puk piva: Puče moj. narod se sam opominja,
gledajuć mater ka plačuć je stala prid sinon na križu.
Moja mati je i uvi put lipo rasvitlila hižu,
a ja san dvajseto lito se tega samo z daleka spominja.

Vazmena nedilja

Grančice moja, tamo priko mora,
di zlatno sunce sije,
di sve se nebo smije,
di svu nan zemlju brani naša sedlasta gora,
da ti je srićan Vazan, bila dupla rumanija,
roža najlipća od svih, brkasta mala Marija.

Ti ćeš danas pojti u crikvu, s facoli hlibi i mesa,
za janca, turte i jaja, pop će moliti stare slovinske beside,
tajne i mile beside, ke tamo još više vride,
i vi ćete znati da ih je čuja veliki Bog iz nebesa.

U podne te biti na stolu jaja, hlibi i janče pečenje,
vi ćete slaviti svetac kad Bog je uskrsa,
vino će teći crveno vašeg najboljeg trsa,
i sve ce imati za vas veliko sveto znamenje.

Ma kad se skupite tako na dan najlipći u litu,
u svakoj hiži za stolon prazne kantride te stati,
prazna mista te biti domaćih sini, šcer, sestar i brati.
ki su nikamo sami u maglu morali pojti po svitu.

Kad tamo po rasutih sela na Vazan miljare oći suza zamuti.
uprite svi hi u nebo, vaše oči su čiste i virne.
i molite čvrsto za pravdu i ljude dobre i mirne.
Bog će vas čuti...

Easter Sunday

My little branch there over the sea,
where the golden sun shines,
where the sky smiles,
where the rugged mountain protects our land,
may you have a happy Easter, white fragrant violet,
rose prettiest of all, little curly Maria.

Today you will go to the church, with the handkerchief,
bread and lamb meat, cakes and eggs, the priest will pray,
old Slavic words, secret dear words, still of more value there,

And you will know that the Great  God  from  heavens heard them.
midday there will be eggs, bread, and roasted lamb on the table,
you will celebrate the resurrection of the Lord,
wine will flow, red from your best vineyards,
and everything will have a great and holy meaning.

But when you will gather in the most beautiful day of the year,
there will be an empty chair at the table in every home,
there will be the empty seat for the sons, daughters, sisters and brothers,
that had to go alone in the fog somewhere in the world.

When, there, in the scattered villages, tears  obscure thousands of eyes,
open your clear and devote eyes towards the sky,
and pray intensely for justice and for the good and peaceful men.
God will hear you… 

Domenica di Pasqua
(italiano)

Piccolo mio ramo, là oltre il mare,
dove splende il sole dorato,
dove tutto il cielo sorride,
dove l'erta montagna protegge la nostra terra,
che tu abbia una felice Pasqua, bianca fragrante violetta,
rosa più bella di tutte, piccola Maria dai capelli ricci.

Tu oggi andrai in chiesa, con il fazzoletto, il pane e la carne
d’agnello, le torte e le uova, il prete pregherà antiche parole slave,
segrete e care parole, che là hanno ancora più valore,
e voi saprete che il grande Dio le ha sentite.

A mezzogiorno ci saranno sul tavolo le uova, il pane e l’agnello arrosto,
voi celebrerete la resurrezione del Signore,
il vino scorrerà rosso dei vostri migliori vigneti,
e tutto avrà per voi un grande santo significato.

Ma quando vi radunerete così nel giorno più bello dell’anno,
in ogni casa ci sarà una sedia vuota vicino al tavolo,
ci sarà il posto vuoto dei figli, delle figlie, delle sorelle e dei fratelli,
che sono dovuti andare da soli nella nebbia in qualche posto nel mondo.

Quando là nei villaggi sperduti le lacrime offuscano migliaia di occhi,
apriteli tutti verso il cielo, i vostri occhi sono puliti e devoti,
e pregate intensamente per la giustizia e gli uomini buoni e pacifici,
Dio vi sentirà…

Translator: Roberto Stanich

Domenica de Pasqua
(polesan)

Mia picia rama, là oltra del mar,
dove che splendi el sol indorado,
dove che tuto el ciel soridi
dove che l'erto monte protegi la nostra tera,
che ti gabi una felice Pasqua, bianca violeta profumada,
rosa più bela de tute,  picia Maria coi cavei rizzi.

Ti ogi ti andarà in cesa, col fazoleto, el pan e la carne,
de agnel, le torte e i ovi, el prete pregherà antiche parole slave,
segrete e care parole, che là ga ancora più valor,
e voi savarè che el grand Dio del ciel le ga sentide.

A mezzogiorno ghe sarà sul tavolo i ovi, el pan e l’ agnel rosto,
voi festegerè la resurezion del Signor,
el vin scorerà rosso delle vostre vigne più bone,
e tuto gavarà per voi un grande santo significato.

Ma quando che ve radunerè cussì nel giorno più bel del’anno,
in ogni casa ghe sarà una sedia svoda vizin nel tavolo,
ghe sarà el posto svodo dei fioi, dele fie, dele sorele e dei fradei,
che i xe dovuti andar soli nela  nebia in qualche posto nel mondo.

Quando là nei vilagi sperduti le lagrime infosca migliaia de oci,
verzeli tuti verso el ciel, i vostri oci i xe neti e devoti,
e preghè intensamente per la giustizia e i omini boni e pacifici,
Dio ve sentirà…

Translator: Roberto Stanich

Na svaken samlju, na svaken piru
nikad su kantale.
Od bogzna kega vika su tako tarankale
po cija dan. Svirači nisu znali miru.

Vajk su naši dani teški bili,
prazni žepi i žuljavi dlani,
mučan nan je bija kruh naš svakidanji,
ko ga je bilo. Ko ne, smo postili.

Kašu su jili naši stari i brmeč brstili,
stariće ovsa prodavali, da kupe malo soli,
ma ki bi od nas unako, kako su oni umili, zakanta:
"Rodila loza grozda dva."

Velike sopele svire već miljare lit,
kroza nje govore glasi naših starih od davne davnine,
kamogod se krenemo oni gredu s nami,
glasi crlene zemlje i krasa, glasi domovine. 

At every fair, at every wedding,
they once played.
Who knows how many ages their sound has throbbed on,
the whole day long. The players never stopping.

Our days were always hard,
empty pockets, blistered hands,
daily bread won in suffering,
if  we had it,  if not we fasted.

Our parents lived on porridge, chewed rough weeds,
sold old sheeps to buy a little salt.
who among us would live as they did, and sing:
"The vine ripened and grew two grapes."

The great sopilas (pipes) have played a thousand years.
Through them speak forebears from ancient times.
wherever we go, they go with us still,
voices of the red earth, voices of our  homeland.

Musical score + article on composer Ivan Matelić

Naš kraj je zvanka brižan, prez polja i prez vode,
i sunce u njen pali, kamenje u njen gori,
a svaki mu čovik za kruh se mučno bori,
za goli svoj život, za malo lih slobode.

Svejeno nan je drag ti oštar kamik svaki,
i skasi i pećine i doci i doline,
sve muke i sve patnje i sunca zraki jaki,
a uko svega more, ko gledaš od miline.

Zaš mi smo dica sunca i vina crlenoga,
i mora velikoga i juga teple krvi.
Kad ulika urodi, to dar nan je od Boga,
kad loza nan ponese, na svitu mi smo prvi.

Svo srebro, ča se svitli, svo zlato, ča je kadi
je manje milo srcu od litice i krasa:
Svi naš život je vezan uko trdog skasa,
di su nan ustali dani mladi.

Dvi besedi

Na raskršću posrldi naše zemlje
stoji križ od stine, nov
i na njen su dvi beside, ovode na svakldanje:
Sveto Poslanje.

Dva Vlaha i jedan Kranjac
su mu oci.
Zaškićala je Pula, i Rim je zabeštijema,
ma križ je na mistu usta.

Gredu naokolo Ijudi z Tinjana, z Trviža,
i z Pazina.
Ponizno skidaju klabuk, kako da gredu na mašu
i štiju: dvi beside po našu.

Sve stare bogate bazilike od mramora,
od Petra, Ivana i Pavla
su male, gube se u svemu
proti ten križu i dvin besidan na njemu.

Pićanci, Kršanci i Buzet
I sva Vlašija
govore za križ, kako za vodu u suši
i svud ustaju dvi stare beside dimbbko u duši.

U zori, na oceanu

Uvode je sve, kako poli nas
za to mislin svo jutro na vas;
i brajde, i vrtli, i krovi od hiž,
i jarbuli brodi ki su puni mriž,
jutro kad se riba raskrciva
kada zora po pućini pliva.

Po kuverti tuku drivenjaki
i paranak pune sprte diže
raži, moli, lovi, ča riblje lipote
dva dupina našla su se tote,
duge kako telce, na vozić hi vode,
riba već je gori, sada peru brode.

Svi su već na suhen plodi oceana,
finjena je muka jene zimske noći,
ribari široki još te prija dana
na svojen ognjištu grijati se moći.
Ja ću još na rivi jarbule brojiti
po noći, po dnevu vajk prez doma biti.

La Rochelle

Kalavojna
Drugu Gildu Sauligu

Nikada su stari Grki tud jedrili.
njih su Neretljani izagnali.
dobra vina mora da su pili.
kad su tako dragu nan prozvali.

Grki su nestali. ime i sad živi.
dobro vino još se vavik toči.
kraosaci još kisu po njivi.
kako dupin kad iz mora skoči.

Manji brodi sa svega Kvarnera
prid ton dragon kalivaju jidra
i trabakul ne nosi mornara.
ki ni tote vec spustija sidra.

Ponikad nevera stira hi uvamo.
da u portu čekaju vedrine.
i tako na vrime gledajući samo
prolaze njin dani tote sred tišine.

Ma nikada jopet dobri vitri pušu.
a brodi svejeno tuda se sidraju.
to mornarska grla ćute sušu
i radi tih grli brodi pojivaju.

Po noći je ura za takova dela
i tako šemprije u Zdravoj Mariji.
kad nidan ne sluti iz cilega sela.
koštaju kajići tamo h oštariji.

Barba Bepo Titin već uzginje sviće
i otpire vrata da čeka mornare,
teta Fuma mudro nosi mizoliće
i natace ljudon od kapljice stare.

Već sva hiža živi, sva usta govore,
sve oči se svitle i otprta grla,
pisme te durati sve do isprid lore,
ča pisan je tako teta Fuma čula.

Grkon već ni traga, benečanski brod
ne dolale simo, a od Neretljana
priunuk po strani vole vodi
i ceka pirate Ive kapitana.

Pod crikvenin lidon u selu počiva
pokraj svoga oca stari Bepo Titin,
a njegova Fuma vični sanak sniva,
priko velog mora u Štatin Unitin.

Samo more huči, snažnije od svega,
i litica stoji, trda, neprobojna,
a mornari išću vina crlenega
i svi lnadu di je lipa Kalavojna.

Na raskršću u Žminju
Ivanu Ermanu

Na raskršću u Žminju
spod starog malina
čekali su ljudi
korjeru iz Pazina.

Grajani svi u šaren.
težaki u koreti .
skupa su govorili
šijori i kmeti.

Pod zidon su čekali
i z pip su fumali.
njihove i naše
beside mišali.

Jedan je zapita druge:
»Ča će ovo biti
kad se više tako jadno
ne more živiti.

Ničesa ča doma iman
ne moren prodati .
šteure i silne tače
vajkar moran dati.

Niman više ča obući.
niman ča obuti.
če li to sve tako skupa
kad se obrnuti.

Već ne znan ni ča san :
ni kako se pišen,
samo sad van i ariju
po njihovu dišen.

Prije san se Benčić zva
sad me Benči zovu,
samo su mi mogli dati
i košulju novu.«

Čovik se je ubrnuja,
ča čeka ta pošta.
A uzada pod koreton
kosir je zarošta.

Jedan starl Brsečan
tote se je naša
ča je luk prodavajuć
svu zemlju ubaša.

On je reka: »Po Bogal,
sve će ovo proći.
i doda je par besid:
»ce ben Bog pomoći.«

Najedanput dvajset oči
se je otvorilo,
i do deset trdih glav
sve je razumilo.

Ni jene beside črne
ni već nidan reka,
ma ja znan da žminjsko polje
svoga Boga čeka.

Lipi tići

Lipa dico. mali Istrijanci.
iz Istrije brižne izagnanci,
ki nimate hiže ni hižišta,
daleko od rodnega ognjišta.
Sami ste u svitu ka kosići,
zdravi hili. lipi mali tići!

Sada ide kraj školskemu litu
kada sve je u najlipćem cvitu.
Ali lipća od svakega cvića
to je kita istarskih ditića.
Po svih školah na slovinsken jugu
vi činite jenu vrstu dugu.

Prija nego školu ostavite,
tići mali malo promislite
na Istriju i njeno kamenje,
koje čuva staro van korenje.
di naš rod je usadija žile.
di su naše stare majke mile.

Vaše žile sad su porizane,
vaše mlade duše razjadane.
I puti za dragu domovinu
prisičeni svakon njenen sinu.
Naša zemlja priko mora čeka
zalud dicu nazad da dočeka.

Lipi tići. vi starega roda.
stareg roda i dobrog poroda.
Vi ste dica zemlje i kamena
i mladi ste ka trava zelena.
Zato nikad ne gubite viru.
ki viruju nikad ne umiru.

Vaša vira je zemlja crlena.
kako srce h moru položena.
To su gore i ravnice plave.
silni Ijudi ki po njih borave.
Tima ljudon trdu viru dajte
i na delu straha ne poznajte.

Božićni račun z gospodinon benedeton

Šjor Benedeto, Božić je, litu je kraj,
a mi imamo jedan stari račun.
kako su i moji stari vajk s tvojima imali,
zaš oni su se dobro zmež sebe poznali.
Čuda lit su ti stari h van u grad hodili,
za duge, rabotu i kaštige teške su šolde nosili.
I dobri su šćavi bili, kad bi cekine brojili,
ko ne, vi ste lako rinuli kracun.

Šjor, naš racun je šuma svih starih računi,
ja niman bisage pune sira i mrsa,
i ne nosin dare od našega trsa,
ja iman samo dvi gole, ruke ) njih prez kosira,
i nož mi ni za pason, trda je naša vira
i ontar, kad su naše hiže prazne a pržuni puni.

Šjor, za posle naših starih iz tvojih libri se zna,
jeno z drugin tako za blizu tri stotine lit,
šjori i šćavi su bili jedan skupan svit.
Šjori ki pišu, robu prodaju i zapovidaju,
šćavi ki sebi zalogaje od usta otkidaju,
i van gori na brigu nose sve ča je bolje,
za vas je delalo cilo prostrano polje.
Tvoj did je sina u školu u Benece sla,
a moj je svega svoga vika škulju na krovu ima.

Šjor, piši ti bolje umiš, prvo ča mi smo van dali:
Tri sto lit svoje mladosti,
deset kolini prez radosti,
i milijune jakih težačkih ruk,
da hi je skupiti ki lip bi bija puk,

ča kosti, ča zil, ča žulji, ča bistrih oči i glav,
ča životi. i svaki je hija jedar i zdrav.
Svi su se oni za vas pokopali.

Ča diš, mi da smo došli na vaše,
rečimo, piši i to, ma notaj da nismo došli goli.
Mi smo hili dohro spravljeni, bisni, jaki, ko ćeš i oholi.

Puška na ramenu, nož na trhuhu, za pason kosir,
klahuk na hok, kako da gremo na pir.
Već ontar smo spali na postelji i znali ča su postoli
i svojin jezikon umili lipo kako se Boga moli.
Sitl kruha i kaše.

I žare smo sohon donesli i zdile, lonce, čaše i žlice,
matlke, kose i srpe, štrpače, korita, lopate i vile,
i sve sime kakono Noje i životinje ke su nan se činile.
Viru smo već u srcu nosili i imali pretelje jake,
po svih glavicah i putih svoje domaće štrige i vukodlake.
A kad smo veseli bili, mi smo se tukli, neka svo selo se strese,
samo smo svoje pisme pivali i svoje plesali plese,
pod mih i roženice.

Ti znaš ca mi je od tih tri sto lit dela ustalo.
Gole strane prez grane, vrganj 1 hrana ča did je ukova,
dvi njivice škalja, ne biš hi uzeja, ni ki hi ti hi darova,
dvi ruke i kosti. ke su uresle od zemlje i stine
i malo bistrine, da vidin tvoje posle fine.
Ča ne, to ča je ustalo, je čuda guštalo.

Ma šjor, ja san pravičan, piši ča mi smo od vas prijali.
Banak i manestru na njemu, pašade i pirune,
brudet i in teća, palentu i makarune.
kavalete i kućete. koltre i koltrine.
gospodske kalcete. i fine ženske škrpine.
Od vas smo doznali imena rib i kako hi triba loviti,
stinu dilati i z brodi po moru jadriti.
Sliparski miriti robu i to smo lako spoštali.

Šjor, sad šumaj. da budu računi čisti,
ko san ja dužan, ja ću platiti, ko ne ću ni jisti.
A ko si ti dužan. ne pitan ti niš, samo neka je mir.
Sve ča je staro se briše
i samo novo se piše,
za novo ima svaki na novo da brusl kosir.

Čuda je daleko, na stotine milja,
di se zaliv raški sa Kvarnerom spaja,
di glas zvona ljude s dobrotom napaja,
di nan misli stanu, kad dojdu do cilja.

Selo tamo stoji, loza, bor i placa.
Hiže mu se bile, vrtli su za njima
sa lozon i smokvon, da te je milina,
Bože, ki sad tuda veselo korača...

Dom naš je tamo, murva, crikva, draga
i sva srića lipa domaćega praga,
mati stara, od svega milija.

Tuja sila, majko, tako nas razdili,
tuja moć, ča silon zakon dili,
to je dilo ljudsko, Bog ni tako stija.

It's far far away, hundreds of miles,
where the Gulf of Rasa the Kvarner joins,
where sounds from church bells feed  people with goodness,
where our thoughts stop as they reach the destination.

The village is there, vineyard, pine and square.
Its houses are white, gardens lie behind them
with grapes and fig tree, you can feel sweetness,
my God, who is walking there happily now...

Our home is there, mulberry tree, church, the creek
and all happiness of the home doorstep,
old mother, the dearest of all.

It's destiny, mother, that divided us this way,
foreign power, which gives laws by force,
this is men's doing, God didn't want it this way.

Moja mati je bila velika sirota,
tuju je zemlju kopala, tuje pode je prala.
Sva svoja lita otkidala je od svoga života,
i malo po malo sve je drugin razdavala.

Od vrha do dna su noj dani bili puni rabote,
noći je živila u strahu i škrbi za druge.
Svako je brime nosila sama od svoje dobrote,
prez plaće je služila svima, bolje od najbolje sluge.

Ona je ovce čuvala, drugi su vunu strigli,
ona je prasce hranila, drugi su jili pršute.
Sve ča je s mukon prikupila, drugi su lako digli:
od mrsa, vina i smokav, od sira i skute.

I meni je čuda dala, a ja san njoj malo vrnuja,
daleko je ona od mene , sama prez ninega svoga.
Da prosi ča od bližnjega, ki zna ko ki bi je čuja,
i kad bi Boga molila, Bog bi druge pomoga.

My mother's life was very hard,
digging other's soil, washing the floor of others.
All the years of her life, taken from her,
little by little, all given to others.

From top to bottom her days were only toil,
Her night passed in fear and care for others.
In her goodness she would carry any burden,
without tears, served better than any servant.

She cared for the sheep whose wool others carded,
She fed the pigs whose hams others ate.
Her heavy toil was lightly used by others,
who took the meat, the wine, the cheeses and the figs.

To me she gave so much, and I returned so little.
Now she is far fro me, alone, none of as there.
If she asked our help, who knows who would hear,
and if she asked God`s help, he would help others.

Mia mare la iera una gran povareta
La sapava la tera dei altri e i pavimenti la ghe lavava.
a se cioleva tuti i ani de stat sua vita maledeta,
poco a poco tuto ai altri la ghe dava.

Da la matina a sera i sui giorni i iera pieni de lavor,
de note la viveva in pensier per i altri e co'una paura che snerva.
La portava sola ogni peso perche' la iera de bon cor,
la serviva tuti gratis meo de la piu' brava serva.

Ela la pascolava le pegore, i altri le tosava,
ela ghe dava de magnar ai porchi, i altri magnava el persuto.
Tuto quel che la ingrumava con fadiga, i altri ghe lo rubava:
carne, vin e fighi, formaio, puina, e tuto.

Anca da mi la me ga da' de tuto, ma poco ghe go torna'.
La xe lontan da mi, sola senza nissun, sta mare mia.
Se ela la ghe domandaria qualcossa ai vizini, forse gnanca  i la staria scoltar.
E anca se la pregaria Iddio, lu piutosto ai altri aiuteria.

Ma mère était vraiment démunie,  
elle piochait la terre des autres et nettoyait leurs gîtes,
elle supportait tous les revers de sa maudite vie,
car tout ce qu’elle avait elle le donnait, petit à petit.

Elle était surmenée, du matin au soir sans répit,
tandis que les soucis des autres habitaient ses nuits,
de bon cœur elle portait seule ses fardeaux lourds,
en servante dévouée elle aidait chacun, sans rien en retour.

Elle gardait les moutons, les autres s'emparaient de la toison
elle nourrissait les porcs, les autres faisaient festin du jambon.
On lui dérobait tout ce qu'elle avait cumulé avec fatigue,
viande, vin, fromage, farine et figues.

A moi aussi elle a tant donné, mais presque rien je ne lui ai retourné
Elle est loin, seule, sans personne, ma mère si douce et si bonne.
Si elle avait demandé quelque chose aux voisins, peut-être ils ne l’auraient  même pas écoutée.
Et si elle s’était adressée au Dieu Infini, Il aurait également, à sa place, aidé autrui.

Traduzione di Adriana Clapci Ricci

Na rečini

Na Sušaku, u Rečini,
kalna voda teče.
Svaki put, kad tuda projden
srce me zapeče.

Na Rečini stoji most,
ničesa ne veže,
po njen gredu soldati,
svaki pušku steže.

Priko mosta lipi grad
pun je naših brati,
a do mosta jena žica:
tu te čeka mati.

Stoji tamo cilo jutro,
stati će do noci,
cekati ce, ufati če,
ćeš li moći doći.

Prašljive su njeje noge
i stare cavate,
milo lice zbrazdalo se,
škrbeći se za te.

Na Sušaku pod Trsaton
tece Fiumera,
priko nje su drage glave
miljare matera.

Od Rečine sve do Raše,
ad Raše do Mirne,
čekaju nas dobre duše,
čeznu oči virne.

Jedan dan mi ćemo složno
poj u kraj domaći.
Samo ontar ne će svaki
svoju mater naći.

Božićna  noć

O draga mati,
nikad mi nismo bili bogati,
ma na viliju božju imali smo svega:
slanca, bakalaja i ribe,
čistu robu za večer i druge potribe,
i znali da ni zlega
kad svi skupa jimo
i na ognjištu svi skupa sidimo.

Večeras te tamo zvoniti nan zvona.
debelo »divice Marije« i tanko »svetog Antona«,
na ponoćnu mašu, prvi put, drugi i treti,
a ti ćeš po škrinjah šuškati s koreti
i pokle večere
modrne iskati za šćere.

Po banki te stati mendule, smokve i rakija,
i kuća će biti puna tamijana
i dragosti tajne, ku san najvolija
kad si ti me zvala: moja mala grana.

I sada te gledan priko tri sto brigi, priko devet vod
u božicnoj noći, zgrčenu i slabu,
ma ni na ognjištu skupljen svi tvoj rod,
da pozdravi mater, da poljubi babu.

Kada zadnji glasi po selu uminu,
u staren kantunu sama ćeš ustati
prećući po ognju, još ćeš svojen sinu
zadnje mislj svoje U tujjnu slati.
Kako una matj, prjdobra i mjla,
ka je nocas sina za druge rodila.

Prid »Kontinentalon«

Na Sušaku. prid »Kontinentalon«
stoje stoli do stola,
oni su lita bili svidoki
čuda našega bola.

Tu su za stolin se stajala
mlada dica razgnana,
odovud priko smo gledali
svakega božjeg dana.

Tu smo se rasuti skupljali
od svih dalekih strana
i na široko otpirali
srca si razjadana.

Na Sušaku, prid »Kontinentalon«
svi smo bili poznati,
likari, suci. učitelji.
težaki i ukati.

Jenu smo tugu u srcu nosili.
skupa gledali priko,
sve nas je tamo pozivala krv
i materino mliko.

Na Sušaku, prid »Kontinentalon«
hlade divlji kostanji.
tote je naše zavitno misto.
tu smo gosti svagdanji.

Sveta Marija svakega lita
silan svit simo upravi,
ovuda do žice ja z drugima išćen
nju s facolon na glavi.

Brime

Sin, gremo u luku, mi je rekla mati.
tamo ćeš ti čuda spuži i kongulic nabrati.
A za me je već vrime.
da donesen brime.
Ni više drva ni za večeru.
gremo u luku, da žene i uno ne poberu.

Mali san luku zavolija
od svih drag mi je ona i do danas najmilija.
Miljari noći san u njoj proveja
i lipih ćapi rib U tratu doveja.
Veseja san doli poša z dragon.
a mati za namon z kosiron i špagon.

U dragi je ona pošla sići smrike
i zbirala bršude lipe i velike.
Kosir je švika, brime je reslo, mati se potila,
steplila i zacrlenila.
Draga je mirna, ni žive duše u boku;
čuju se samo glasni udarci kosira po coku.

Mati je stala, špag je naravnala.
posičene grane u brime je slagala
i meni govorila: Sin,
ako nikad budeš gospodin.
ne zabi ovo brime. ni mene,
ni kako je trudan život siromašne žene.

A sad cu se oprtiti
i pod brime leci.
Ti ces mi spag priko grave dodati
i rivati brime gori da bin mogra ustati.
Ti rivaj cvrsto na me, ja cu kleknuti
i tako se z brimenon dignuti ...
Sad homo, sin, pomalo zgoron. vred ce sunce zajti,
lako nas jos more mrak u drag1 najti.
Ma znas moj mali. dvaput mi je lagnje kad si ti
[s namon,
lipce je siromahu, ki ima kega, nego bogaten samon.

Na putu

To je bilo u ferati, zmež Bordoa i Tuluze,
da su mi na oči naglo. najedanput došle suze.
Makina je priko polji prez pristanka hitro tekla.
a ja san se tu spominJa sve ča mi je mati rekla
zadnji put.
Kad smo tako jedan hip na žici stali
i pozdrav si kroz tu žicu zadnji dali...
Kad nan se je tako grdo razdvojija put.

Putujući uz Garonu u ferati
mislija san ča sad dela moja mati...
Spod balkuna teku vreda bile hiže.
svaki hip san sto koraki jugu bliže.
Ma ta sela i crljeni lipi krovi.
ča želizni voz zmež njih u miru plovi.
i te brajde i ti puti, kako da mi sad govore:

Moj nebore.
mi smo zemlja kako tvoja. samo tuja. samo tuja.
Tebe čeka sad sudbina. samo huja. samo huja.
Ti se moreš kadi oćeš tu fermati.
samo nideri te tu ne čeka tvoja mati.

Kamo god se tuda kreneš, naj ćeš brajde,
kad makina tamo doli malo zajde,
naj ceš smokve i ulike,
malo niže naj ćeš more,
zgor Marselja naj ćeš gore
kako tvoje. naj ćeš sike.
naj ćeš pismu. naj ćeš vino...

Samo nidi vec ne najdeš
jeno srce,
malo srce materino.
-- -- -- -- -- -- -- --
Jopet jena hila hiža, javor nosi krošnju punu,
zmež Bordoa i Tuluze
sam san u vagunu.

Lipa mladost moja
na brodih zgojena
po burah uresla
z moren zalivena.

I svakega dana
na moru zibana
z vitron uspavana
z nebon pokrivana.

More mi je dobro
kako dobra mati.
a vitri su vazda
Ijpi moji brati.

Na moru san resa.
na moru san dela.
u diane san huka.
trja pot od čera.

Konope san pleja
i jidra san [ija.
brudete san kuha
i litre ispija.

Lipa mradost moja
na moru zgojena.
a sada prez mora
grana usušena.

Lipa mladost moja
suncen razvrnjena,
a sada u maglah
roža uvenjena.

Moj otac

Jos dite je bija. kad svojin ocon jame je kopa,
divlje je strane prikapa, ke nikad matika ni takla.
S prstima zemlju je kupija. u skulje za loze je zgrta 
i mladu korunu na njivah je sadija, da brajde ogradi od puta.

Po tujih deli je mladost proveja, kopanji su žuljili rame,
to drago rame, ča je toliko truda podnilo za me.
Na tujen stinu je vadija, tuju je zemlju nagraća,
pedeset lita teškega dela jedina i sva mu je plaća.

Kada san ja, u gradu. u školu hodija i bili kruh ija.
on je po vas dan o crnen kruhu tuju travu kosija.
Kako su lipi po zimi u teploj skoli bili moji ditinjski dani.
a tamo vani,
u stini, na moru i vitru su delali trdi očovi dlani.

Šumu je sika, stinu lomija, od stine novce je kova,
nikad mu dan ni prez dela se finija. ni dlan mu mirova.
Pragi ča on je isklesa kite lipe crikve i hiže.
ma stari otac sve novo kamenje podiže,
i z rukon čvršćon od stine kako ripu ga riže.

I svako lito na novo tuče se z moren i išće sriću na njemu.
sve noći z veslon se muči i vajk se nada dobremu.
Vajk je u delu: po suncu. po vitru. po dazdu i zimi.
po danu i noći.
To je očov život. i nikad ne će drugače živiti moći.

Šime
Jakovu Buršiću

Jos jugo je kuhalo unega marča u luki
kad se tvoja velika barka na punti pokazala,
daž je ronija. vas šest je stalo z veslon u ruki.
Barka na valih je kakono pero plesala.
Ti si sa svima upravlja i zadnji na krmi vozija,
i meni za vajk si se velik ka brig učinija.

Ča dani tako je riba barku nan punila.
sva je kuverta pod ribon. pune kašete u štivi,
ribu smo pekli pod skason. na ognju slatko je črčila,
i znali da ribar nikad i lipih dani proživi.
Ti si veseja bija i štorice nan si povida,
kakono med iz tvojih je ust tekla mornarska besida.

Pak je došla nesrića, ti si prez noge usta
i doma vajk si ustaja, kad mi smo hodill na more,
a nidan ni zna ča muk jedan ribar prova,
kad doma čuči, od jutra do mraka, od mraka do zore.
Mi smo po moru se klatili, kako izgubljeni, sami,
i svi smo znali, da najbolji ribar ni više med nami.

Pop Pave je slutija i virno hižu ti čuva,
trionfo u dva je punilo lita ti stara,
ma mi smo Boga molili, neka nam te očuva,
znajuć da boljeg od tebe ne će nan bit gospodara.
Svakega dana sa suncon riba bi dosla prid tvoja vrata.
a ti si je pravično dilija, u svaken gledajuć brata.

A kad bi jugo zakuhalo. svi smo ti punili hižu.
karte ubraćali s tobon. štorice slušali tvoje.
kako ribe putuju, i kako gredu u mrižu.
kako pod sviću dolaze, čega se plaše i boje.
Svi smo veseli bili, vino crleno smo pili.
spod kralja smo tukli j fine štroce činjli.

Ka oca ja san te volija, i veseja k tebi hodija.
tvojega govora nikada sit. ni tvoje ljubavi.
Vino san s tobon pija. palentu tvoju san lja.
rjči tvoje upjja i zna da si pretelj dobar i pravi.
A kad su te h Sveten Roku ponesli j prazan usta baladur
mrt je posta mi tvoj dom. suri. črni i skur.

I ničega više za me ni bilo u tvojen selu.
tuje su stvari i ljudi. išćezla moja je radost.
i jopet san zna. da ljubav je sve. u životu j delu.
i kada čovika jzgubiš kako da izgubiš mladost.

Sipe piva

Kada stepli podne u angustu strane,
kad gori kamenje uza more,
tad zapiva Sipe u po gore,
da ga čuju drage na sve strane.
Drugi trudnik trudan u podne počiva,
Sipe trudan u po boka piva.

To je pisma ditinjstva u delu,
mladosti mež voli i muke u kavi,
njegovega truda i kratke ljubavi.
Sada piva, neka čuje svit u našen selu,
da je Sipe bisan, kako vezan bak.
ma da još je tote, i da je junak.

Pisma mu je jaka i tržlja od stine,
teška kako bat, i oštra kako strila,
kad zadudnji srhi projdu tila.
Ni glasa mekoće, ni traga miline,
pisma prez rišpeta i prez oproštenja,
divlja pisma sume i trdog kamenja.

Piva Sipe sam i gleda pustu stran.
di mine još je kako dite vrta
i nikad se ninen ni skrenuja s puta.
di lita je dela po vas dan.
Gleda more, di je dimboko ronija,
kad bi liti z minon zubace ubija.

Piva Sipe, a u glasu mu roštaju makine
velikih brodi, na kih je oganj ložija,
i šume mora, ke je mlad prigazija.
Tresu se kaldaje, krv se tali od silne tepline.
ugljevlje se prosiplje, padaju gradele,
grme kletve. z lica se rone kaplje črne i debele.

Iz Sipinega grla pucaju puške labinske
kad je on volar, rudar j mornar
se tuka za slobodu, da bude na svojen gospodar
i da očuva grudu zemlje slovinske.
Iz pisme njegove struja se Rašina dere
šviču vitrl i mJate po moru nevere.

A Sipe gleda u magli slike dela. junaštva, boja i smrti.
I ni ga strah od tih krvavih sadašnjih i budućih puti.
Kada ga slušan u podne, kako je mračan. ma lipi
zelin samo jeno: imati tako sto miljari Sipi.

Foška

Tvoj Sipe je bija velik muškardin,
kad je na tvoju hižu hitija oko.
Ki bi se drugi bija ufa tako visoko.
A on je s tobon fameju osnova
i prvo te z dicon darova,
a pokle s čirljakon ki je u gradu kupija za fiorin.

Za svaku pljusku ča si od njega dobila
jenu si lozu u njegovih brajdah posadila.
I kad bi ti reka, da će te zajno ubiti,
ti si ga nudila, ko će ča isti i piti,
i kad si pijanog svukivala. a on te tuka po glavi,
ti si mu Ijubila usta i šaptala kako je pravi.

Na staroj Uliki, svojoj sekrvi, čudo si ti učinila:
ta žena Ijuta ka zmija, za te je Boga molila.
Ti si njoj bliže srcu priresla i od šćer i od sini,
bisnega Sipu iz hiže je tirala, da tebi zlo ne učini.
Petnajst lit za te ni ona rekla črne beside,
a njoj za oštru besidu vajka usnice bride.

Ti si prva ustajala, zadnja si legla, po noći si dicu dojila.
Po cija dan si grude na njivi tukla
i bosa za vrgnjen se vukla.
Tvoji su bili kabli i tvoja lušija,
kad Sipe je piva i plesa, igra i pija.
Ma ti si svejeno mu lipu i dobru dicu gojila.

Lita su tako pasivala, ti si ostala ista,
u mukah nisi posrnula.
h materi nisi se vrnula.
Od blata i truda na licu i očih ni traga,
još si kako divojka mlada i draga
i kako divica čista.

Tvoj govor je siguran, tepa, miran i tih,
oči ti svitle kakono nebo u maju
i kako zvizde sjaju.
Tvoja usta vajk biže na smih.

Samo ko i doli u srcu na dnu je toliko pokoja,
Kako vani na čelu,
koliko prid sviton u selu.
I ko ti je još draga zakonska vitica,
koliko i maljahna dica.
Lipa Foška, pusta mladost tvoja.

Joža roža

Tanak kako kolac i crlen kako roža,
je bija Joža Roža,
kad bi iz Pazina, mireći put
z desna na livo
z šiljaron na krivo,
doma hodija
i puno srce i dusu nosija.

Vesele bile su njegove večeri, ma jutra bona
a nan je svejeno vajk bija drag,
zaš svaken je stija biti i dobar i blag:
za to je više put pomiša Platona
i štorice iz Dekamerona
z geografskon širinon Londona.
(Za smih su ga zvali: geograf od Patagona).

Ritko je ki kako on više naučija,
a manje prigrlija
tujega nauka.
Žminjska zemlja je bila sva njegova muka.
Vajk je gleda na grad kako nevirni Toma
i zida kamik na kamik svoga seljačkog doma.

On je virova da je lip daleki šari svit
samo ontar, kad je čovik napit i sit.
A za siromaha, kakov je naš pajižan.
da je najbolje da ostane težak, Istrijan.
Da pušti iz glave gospodske parade,
i sve te bile grade,
i sve te uske štrade.

I kako da je vidija prid sobon daleko.
da nan u gradu još ne more biti meko.
da ce velike pokore vrime nan donesti.
da će gradi jopet mrižu plesti
uko našega vrata.
I da će nase oružje biti matika i lopata.

Zemlju držati i brajde kopati.
pak se ne bojati.
Grajanske ruke su male,
grajane žulji pale.
Nasa hrana njin bi slabo učinila,
a naša nas je zemlja za se rodila.

Toni Romcu
(Za litnicu 22. XI 1931)

Oj. lipi Tone moj, posteni Istrijanac
od treset i dva lita. moj drug i moj vršnjak.
ča već pod zemlju greš. ča već si tako trudan.
kad tako još si mlad i tako lip junak.

Tvoj smih u meni živi. to smih je dobre duše.
ka zvona u nedilju tvoj kanat mi zvoni.
I gledan tako mirne te tvoje oči virne.
oj, Tone, kamo greš, to tvoje vrime ni.

Ter nan su još u skoli banki skupa stali.
i tamo pod Lindaron smo skupa se igrali.
U štajerskoj kasarni još bliže smo se stisli.
I kako brati bill uvik složne misli.

Ča dani mi smo tako preživili ka brati,
iz jenog lonca jili, pod jenin krovon spali.
a ti si vajk umija ka tić nan zakantati.
Ijubav si svima dava. ki primit su je znali.

Sad novo delo delamo, zaš novo vrime gre.
težaki vec se skupljaju. a tebe. Tone, ni.
Ma teplo srce tvoje. ča nan si porazdava.
sve jače sad gori. težake sve tepli.

Stari Malinarić je sa

Kad je stari Malinarić iz Malinske
tamo uzgor malini
na viliju mislija na bakalaj,
dosa je kolap, on je sklopija oči
i sven je bija kraj.
Kako da se stari naglo odlučija sam:
sada gren. stari Dubašćani, k van
na starinsko groblje, spod zvonika vela
da buden jopet zemlja i saka popela.

Tri noci je kuća svitlila.
i društvo pol starog sidilo,
more prez mira je šumilo,
visoka voda je bila.
Bracere i bragoci u portu su plesali,
u štivi su ribari spali;

kako vajk. Kako vajk je sunce
zasvitlilo na mrtvr dan, 
obasjalo njive, drmune, more i vrhunce,
kad su starog ponesli iz kuče van.
Kako vajk, barba Roko je vino točija
i Žgombić na braceri pija,
kako vajk.

Na dubašnickon groblju. u crlenoj zemlji
iskopan jedan je grob. lipo po miri.
Na konopu. ca su držali četiri.
stari Malinarić se zmaka. Par pedlji
zemlje sad mu je dosta. Zbogon loze. njive I goveda,
vise ni straha od suše, vitra i leda.

Kad je stari tako u zemlju poblga
mi smo na nj hitali grude,
a nidan ni plaka. kako da sve mladiće i ljude
okolo samo je jena pritiskala briga.
ma ne odviše teška, da će dubašćanska zvona
i njin nikad zakantati zadnji pozdrav.

I kad gledas tako smrt na suncu, mez polji i stabli, uzgor mora,
ona ni zla, ni grda. Kako da pade grana od bora,
i riba obrne trbuh dori.
Covika samo malo njegova briga mori.

Ni teško umriti,
mučno je samo suzu u tujen oku viditi.

Spomeni

Mate, ubrni ti koš, zaćakaj malo Srnela,
da zadnje kopanje gnoja ispraznimo, pak dosta je dela
do užine. Jakove. preni se, u Katu si se zagleda.
Katine brke su lipe. ma ona na drugega gleda.

Kapula, ča spis, s Nuton utkopaj svi lug,
pak Ninu pomori. Tonta, kako timunod koša si dug,
ma život te boli od kopanji. bizero, brate.
ko ne poljubiš Galiciju, ja cu ti dojti u svate.

Svitlo nebo je bilo ka sad, unega petnajstega lita.
Gnoj smo nosili u koše i bili prvi od svita.
Ruke u blatu, misli u zemlji. srce na mladlnen krilu,
ka jasen smo bili zeleni, s pismon u glavi i tilu.

Pak su došli rastankj i Mate prvi je pa,
najlipći je bija od svih, ma nidan za grob mu ne zna.
Jakova glad je pridobija. Kapulu je mjna raznesla.
Nutu i Nina sudbjna je priko konfina ponesla.

Sad Nuto mirno lezi, u niken grobu u Nisu,
i ruke virne njegove već davno ml pisma ne pišu.
A Ninova pametna glava za delo više ne sniva
na Mjrogoju i ona, polag brata počiva.

Jopet je jasen zelen, jopet se mladost razvraća.
jopet se koši krcaju j mokra zemlja nagraća.
Jopet srića se smije toj lipoj. junačkoj dobi,
samo ko jopet ne čekaju na nju mladi i rasuti grobi.

Govore da nisan fin

Svi mi govore da nisan fin,
da nisan gospodin.
Oći u gradu gledaju moje kolete,
moje šiljare, brageše i jakete
i merkaju kako je vezana moja kravata
i vide, da moja kadina na uri ni od srebra ni zlata.

Te oštre oči vide, da mi je vajk pod nokton črno,
pak na me gledaju strno.
Ča ljudi mi je reklo, da mi je govor prosti i grub
i da ne spadan u drustvo, nego na sramotni stub.
I da ne smin se približiti višljoj kasti
i bolje bi bilo, da gren ovce pasti.

Ma lipa gospodo moja. skužajte jenu besidu,
vi ste hi čuda rekli, ke više od moje vridu.
U prostoj besidi je sve: ja san siromaški sin,
srce je moje samo siromaštvon bogato,
ko zazvoni u njemu, to je sjromaško klato.
Od jutra do mraka, prez laži i straha
duša mi piva pismu siromaha.
Zato nis fin, ni gospodin.

Da san drugači, van bin bija draži,
vi bite s namon za bankon sidili,
duge kušelje vodili, litre pili
i svitovali lipo: čini se i laži i pokaži
sve uno ča nisi. Ma kad bi miseci pasali,
a ja bin doša tamo. vi znate. na žicu,
i vidija kroz žicu, priko, suze na licu,
kako bi bilo, kad moji me ne bi poznali.

Na pe'inah dan za danon čučati.
po ci'e dane čekati na stazi
i smiron jeno oko na moru imati.
a s drugin gledati. da ki te ne upazi:

to naš život je. brižan ka nijedan;
ko riba dojde je kruha i vina.
a ko ne dojde, svaki jadan i poredan
se doma škulja. s puni žepi mina.

U strahu mine hitamo. u sumnji ribu vadimo. .
da nidan je ne vidi. spravljamo u vriće, -
i dokle prsa moru. pod vodu ronima,
na svaken koraku čekamo nesriće

i veseli smo još. da imamo dvi ruke
i za mine i za branje ribe.
i za drugo delo i za dane žuke,
zaš mladost prolazi. ustaju potribe.

Desna ruka naša svaki dan riskira. ..-
najkraće stapine triba za bolpine.
dinamit u ruki lako eksplodira,
tad ruka je posla i pržun ne gine.

I svejeno nas je više svako lito,
mižerija veća. a more nas zove,
riba se laskita, ona nan je mito.
za nju smo pripravni na kaštige nove.

Grunji

Ništo se u noći zasvitlilo
i živo se ništo pomiče po stazi;
to Jakov po tmici priko skasi gazi,
sada gre ubajti, ča se ulovilo.

Feralić se klati u rukah čovika,
noć je gusta. puna mrtvih duša.
Jakov sam svoje korake sluša.
uza nj virno grede njegova prilika.

Treset špagi ima Jakov u moru kalano.
od Zaloga punta do Belanovice,
u sumnji od tmice sam gre kroz litice,
do ponoći sve će biti jopet naješkano.

Špag za špagon vadi i hita u škrače,
Dokle ga ne takne, on Boga priziva;
kad udica prazna na špagu dopliva,
ontar grdo kune. kad jesku natače.

Poli jene škrape špag stoji nategnut.
oho, sad drugače srce tuče,.
ruka je čvrstija kad špag vanka vuče,
a ni tako lako grunja gori stegnut.

Ma već se spuštija, i već je na stini.
dužlji nego Jakov, svi slinav i črn.
jak i žilav, nabreka i pun
mlati naokolo, z usti krv se pini.

Jakov ga poklapa cilin svojin tilon,
stišće ga z rukami i z nogami steže,
svaki od njih sad se do kraja napreže,
za život se svaki bori cilon silon.

Dva života tako na moru satkana
mež sobon se tuku, ma čovik je jači,
već je borba finjena na škrači
I grunj će u vrići ustati do dana.

Zima

Jaz na Blazu je pun,
malini melju,
Malinar od ognjišta je učinija postelj
i suknen kapot mu je za lancun.

Visoko diže se more, 
brancini blizu lampaju,
sva riba bliži se h kraju,.
vrutki mež sobon govore.

Naša barka se tiska
uz kraj do Trnovca
pak dalje do Melovca
i Barbanskega Piska.

Mriža i špagi su led,
i ruke su nan od driva,
u vodi pliva sva stiva,
moramo kalati vred.

Hladni vali Raše mrmore
u njih je grjp kalan;
tako počimlje nas dan
u lovu na ugore.

Dimboko čujemo život,
i srcu postaje nan drag,
kad ruka se veže za ledeni špag.
a bok nan stegne krok.

Lončari

Lonci, žene. lonci,
miru za miru
na viru,

sve od domaće gnjile
i naše stine,
naše su žene doma vitlu vrtile
sve od miline.

Mi smo gnjilu nosili
i stinu drobili,
žutu paštu misili
i peći palili.

Sva kolina ca znamo
vitla nan je izila
i još je falit moramo
da nas je hranila.

Svako kolino po jedan život
je njoj darovalo,
i kemu na vitlu kapa je pot
ni spasa salo.

Za vitlon ruke se tanje
ka vitline žbice.
j tilo postaje sve manje i manje
za stariće šenice.

I sva lica požute
ka gnjila.
Mlada sestro, tebi se oci vec mute
ča si la vitlon sidila.

Lonci, žene, lonci.
miru la miru
na viru.

Japleničari

Na križu