[218] Dragi moj kume,

Jutros sam na stolu našao neočekivano sestrino pismo. Na tri strane pisma ona mi piše o tvojoj smrti ovako: »Dragi moj brate Umraje kum Tone Bedrina danas osan dan na zadnji sična je Bija živ i zdrav Bija je na placi i u oštariji sve do zdrave Marije je kanta poli ivane i kad je doma hodija daje pa poli lokvice ma to stešo muni Bilo niš na jedanajs ur večer ga je počeja Boliti štumig do dana su sve provali šnjin uju Tro su telefonirali pokroće rosa u Pulu i došlo je su ga povezli u špita i kad je doša su mu rekli da munete delati uperacijon jer da bi uperacionu usta mrt damuje štumig puka mu je reka premarijo i muje da šponte i muje reka daće forši živiti do šest ur uvečer da će ga ušpitalu pustiti madaće ononde umriti pak nisu mu stili Brati ga pustiti su ga dovezli nazad na kroće rosa a on je sve ra-zumija i kušelja kad je došlo večer je pita kolikourje sumu-rekli daje šest ur i on je reka daće vred umriti kad je došlo šest i po je reka dadojedan kvarat od ure će umriti i našest ur i tri kvarte je umra je zakopan na dva marča pokle podne na četiri ure. Bog ga pomiluj. Ni ni njega.«

Dragi moj kume, u našem selu nisam nikad čuo da se drži govor nad grobom. I da sam ja bio tamo nad tvojim grobom, ne bih mogao da kažem ni riječi. Ovako iz daleka i kad je već prije deset dana sve svršeno mogu se sjetiti tebe u većem miru, u osamljenosti svoje sobe u osamljenom dalekom gradu u čudnoj mokroj ravnici, o kome [219] sam mnogo s tobom razgovarao i nikad nisam mogao da ti ni približno prikazem kako se ii njemu živi. Sada si Ti tamo u miru, moj kume, ispod crkvenog zida; bura, koja dolazi iz Labinštine, šviče oko tvoga križa, voda proljetnih kiša probija se kroz crvenu zemlju i namače tvoj drveni sanduk i stare već trule kosti onih koji su u tome grobu bili prije tebe. Možda je neka kost tvoga djeda tu, ili brata, ili nekoga od mojih predaka. Moja sestra prolazi sad svaki dan pored tvoga groba, jer put od njezine kuće vodi tuda. Dugo još ćeš joj ti biti u sjećanju, dok vrijeme, život i rad ne učine da stare uspomene izblijede.

I ja žurim da napišem ovo pismo dok su uspomene svježe. Možda će ono nekad trebati i meni, možda će trebati Tvome nejakom sinu, kojemu su mišice još tako slabe i koji će možda poslije mnogo godina listati po starim novinama da nađe očev trag.

Dragi moj kume, žalosno je to biti po srcu jedan drugome blizu, a po prostoru tako daleko. Kad si ti umirao, kad si bio u agoniji s rasparanim želucem, ja sam sjedio u Dalmatinskom podrumu s Demarkom, Čehićem, Miho vilovićem i Perojcem Ljubotinom, pjevao s njima i pričao im šale koje sam od Tebe čuo, jer si ti, bez škole i bez mnogo knjiga, bio ipak duhovitiji od mene. I tako ću ja nekad biti opet u podrumu, piti, pjevati i svirati, a kod kuće će mi možda mati ležati na samrti ili će mi oca zasuti ugalj.

Dragi moj kume, ja sam ne znam kako smo se nas dva zbližili. U našem djetinjstvu Ti si išao u Leginu školu, ja u Družbinu, naši su oci bili neprijatelji, Tebe nije vuklo more, kao mene. I u Moravskoj smo bili još dosta tuđi. Tek u austrijskoj marini u Puli čini mi se da smo se prvi put nekako razumjeli. Ti si bio na nekom brodu s madžarskim imenom i jedanput smo se našli u jednoj krčmi ispod Benažića. Popili smo litru, dvije, i ti si mi pričao da si čitao sve ono što sam ja pisao u »Hrvatskom listu«. Kasnije sam našao tvoje ime među priložnicima za hrvatsku srednju školu u Puli. Još kasnije ti si čitao, koliko si stigao, i mnogo putovao, sricao si slogove i riječi u mojim ćirilicom napisanim knjigama, znao si napamet ono što si pročitao, bilo iz Preradovića, ili Nazora ili Domjanića. Ti si [220] postao poduzetnik, civilizirao si se, nosio si se na građansku, putovao si, ali dok si sklapao u Trstu, na Rijeci, u Veneciji, u Raveni, u Pesaru ugovore o kubnim metrima, tonama i litrama, u ušima su ti zvučali stihovi naših pjesama. Ti si putovao i avionom, ali je kamen na Pedroli ipak često zvonio pod udarcima Tvoga bata.