Srijedu, 5.1.2005.

Rubrika: Beseda

Pet pitanj za...
    Vladimira Gagliardija, po struke inženjera, a po srce poeta

Sveti Kirin – triler po domaću

Moja poezija i kratki kušćići proze objavljeni su više bot u giornali različitih jezičnih izražaja, aš pišen na čakavštini, istrovenetskom, hrvatskom i talijanskom...

Trefili smo se va kurijere, ka j' z Istre pejala za Škrljevo. Pogovor se preleval sled na istrijansku, a sled na ovu stran Učki. Slične besedi zakračale su nas pa se rodil i ov pogovor.

    O temu ki je, ča je i čigov je, neka poveda sam, magari boje od njega to govore njigovi libri. Po struke je inženjer, po srce poet, po besedah Istrijan. I čovek od besedi! Ovako mi je otpisal:»Poli nas čovika vežu za besidu a vola za roge. Počen ja roge niman, almeno šperan, ni bilo druge nego održat besidu i poslat...« odgovori!

Zato i je danaska s nami Miro Ivanin al Vladimiro Gagliardi, bome ne znan ki je ki.

    Živjenje Vas je s Puli pejalo semo pak tamo. Najzad ste opet finil va Pule. Z jene strani to je dobro, upoznal ste srce Istre i bogateji ste čovek. Kakovo je danaska Vaše sakidajno delo?
– Moje svakdanje delo je kontinuacijon započetog. Ka i gradsko dite, pensan na pokle ratno vrime pedesetih lit pasanog stolitja, osta san prez oca i z potribe preživljavanja moja nona Ivana uzela me sobon na selo. Kad san utažija glad, onu pravu, otkrija san svit drugašljeg od gradskog. Svit satkan od ljudske tepline, svit prez jala, svit u ken si moga zarompat na bilo čija vrata i zajno bi se otprla, svit u ken je svako ognjišće grijalo tilo i dušu.

Teplina zdavna zabljena

U selu san proživija tri najlipša lita u svojen životu, ka su dimboko zorala brazdu rikordi u mojoj duši. Obogaćen, torna san u grad. Finija san srednju školu, poša na studije po svitu i za svu sriću naša delo ko je kumparilo meni, rad na terenu. Pokle dvajsetak lit klaćenja, gambija san delo i doša san u firmu ka dela samo u Istri. U mrižvrimenu nona Ivana pošla je Bogu pod skute i tako klateći po selin u Istri oćutija san joped onu teplinu zdavna zabljenu. Mora san tin seljanima odužit se na niku fozu, vrnut njin mrvu dobrote ku su mi nesebično dali. Jedino kako san zna bilo je pisanje, pisanje njihovih štorija.

Rabilo bi najprej neš reć od Vašega imena: Miro Ivanin al Vladimiro Gagliardi? Ki je ki i ki je boji?
– Zašto Miro Ivanin? Kad san povida seljanima kako se zoven, rekli su: Bože moj!, da se čoviku splete jezik dok zreče tu kobasicu. Od danas naprid ti ćeš za nas biti Miro Ivanin. Pokle čuda vrimena, spleton okolnosti, jenega dana došlo je nekoliko pađina rukopisa mojih štorija u ruke dr. sc. Nelide Milani Kruljac, ka je predložila da se ništo od tega objavi u đornalu. Nisan stija ni čut aš me bilo sram. Na njeno veliko inzistiranje odobrija san ali pod pseudonimon Miro Ivanin. Mnogobrojni telefonski pozivi mojih seljana pokle ča su proštili dali su mi kuraja da pišen i dalje. Pokle ča se pročulo o mom pisanju, mnogobrojni gražani ki me znaju pravin imenom jadali su mi se da ne moru najti moje libre u knjižaran, okuražen, dečidija san nova izdanja potpisati i pravin imenom.

    Ki je ki? Dva imena jene te iste pršone; gražan obogaćen seoskim duhom. Ki je bolji od kega? Ostavljan štiocima mojih libri da prosude.

Dosta ste pisal va »Glase Istri« i »Istranove«, va »La battane« i »La voce del popolo«, a tu je bila i jena knjiga lepega imena?
– Moja poezija i kratki kušćići proze objavljeni su više bot u giornali različitih jezičnih izražaja, aš pišen na čakavštini, istrovenetskom, hrvatskom i talijanskom. To je prednost i mana, aš kad počnen ne znan kako ću finit ideju. Do sad san objavija zbirku poezije na čakavštini »Vitri gromač naših«, romane »Peruškanka«, »Ursa i Mate«, »Mog kruha isti neš!« koji je preveden na talijanski naslovljen »Non mangerai il mio pane!«, na istrovenetskom objavio san zbirku pripovijedaka »Rikordi d'infanzia« koja je prevedena na hrvatski naslovljena »Sjećanja iz djetinjstva«, zatim roman »Projekt Meduza« na hrvatskom. Učestvova san na mnogobrojnin natječajima, ka i ča su: Verši na šterni u Vižinadi, Susret riječi u Bedekovčini, Etniepoesie u Trstu s nominacijom 2000. godine, Drago Gervais s nominacijom 2003. godine, Istria Nobilissima s nominacijom 1977. i prvom nagradom 1999. za dijalektalnu prozu, zastupljen san također u mnogim zajedničkim zbirkama ka i ča su: Istarska molitva za lipu našu, Priče iz Istre, Per molti versi, Erato 2004.

Ću, ćeš, ćo, ča, će...

»Vitri gromač naših« prva je zbirka pjesam. Va nju ste posložil svoje otroštvo. Libar je posensega drugačiji. Pjesmi na levoj strane tiskane su glagoljicun, a na desnoj roversko – štokavskun čakavicun. Prvo: zaš? I drugo: kade tako govore?
– Poezija mi dojde ka oslobađanje duše. Kad mi je teško pri duši, u mislin tornan u svoj zamišljeni svit i stihovi dojdu na jen bot, ko hi ne zapišen zabin he. Zbirka »Vitri gromač naših« je kuščić tih zapisa. U vrime sređivanja te zbirke moja šći Maja studirala je u Zagrebu, i bila mi se požalila da studenti iz unutrašnjosti slušajući govor Istrijana niš he ne kape, govoreći njin da kušeljaju ka i Kinezi: ću, ćeš, ćo, ča, će. Alora iz inata san transkribirao glagoljicon svoju poeziju da njin pokažen kako se pisalo hrvatski u Istri od pamtivijeka. Roverska čakavština je idiom srednjo-južne Istre koja obuhvaća dvadesetak sela na pol puta između Svetvinčente i Vodnjana. Dovoljno je pitka, mislin za govornike hrvatskoh standarda, i nije previše prožeta taljanizmima. Vjerojatno će govornici roverske čakavštine imati primjedbe na neku moju neispravno napisanu riječ, ali vjerujem da sam se mnogo popravio najnovijim izdanjem.

Ako je z ove strani Učki »Zvoneća svojni« najboji roman na čakavice tiskan pul Adamića va zadnjeh deset let, onda je to z one strani Učki Vaš roman »Mog kruha isti neš!« Kurijoži smo čut kako se rajal i na čen dobrega sada delate?
– Zacrlenile su mi se uši od tolikih pohvala. Nisan navadan na tako ništo. Veseli me da štioci moru pronajti u mojen pisanju kušćić svojih rikordi, aš je to jedino bogatstvo ko nan ne more nidan ukresti. Kad god partin na svoja dnevna đirivanja po Istri, prvo u boršetu stavin mali magnetofon i digitalnu kameru. Volin sisti i čakulat z ljudin. Prije san zna uz ponuženu bukaletu terana, sada piti se ne smi!, ka otpire i najtrža srca, saznati životna veselja i tragedije tih ljudi. Iz tih nepresušnih šterni informacija grabin teme o kojin pišen. Sve moje napisane štorije su plod moje fantažije, duperana imena su svagdanja za naše podneblje, tako da, ko se i ki pripozna u njima neka zna da to ni on eli ona. Sad je u pripremi roman na čakavštini »Sveti Kirin«. To van je triler po domaću, nadahnut legendom o Crikvi sveti Kirin u istoimenom selu na Roveriji.

Šperan da san uspija odgovorit, ko ne – pitajte me opet!

Cvjetana MILETIĆ

© Copyright 2005 NOVI LIST d.d. Sva prava pridržana.

Main Menu